За све сто нам се данас дешава кључ је у оном што је већ било а данас је кључ у оном што ће тек бити. Кад би сваки Србин умео да раздвоји све оно што је спојено у њему , сигурно више не би био Србин.
И зато питам Србина у себи. Одкуд ти то да лако заборавиш: јефтино потросе-не српске главе, пререзане вратове, нерођену децу, сасечену младост у ратовима који су се могли избеци, вешања мајки сестара и девојака, замки разнонаменских, што крвљу својом плацаш проливање туђе крви, лицемерје које никад нецеш схватити, мржњу оних који виде да си бољи од њих, да му опростиш што је твом прадеди вадио очи као да отвара остриге и да и то заборавиш,то сто правиш братство и јединство са твојим крвником који држи каму иза леђа,то што верујешда не може да ти се деси оно што ти не можешдругом урадити, то што зинеш од чуда шта се збива у судару лажи и невиности, то што сво зло које трпиш мора да буде баш у твојој авлији, то што себе питаш стално зашто?,зашто ти се баш све понавља, зашто многи из твог рода одоше од мајке Србије да свој дом свију негде далеко, да понесу семку Србије и да је умноже с другима а да опет унуци њихови осећају зов Србије,и опет зашто, зашто? Зашто ти никада неце бити јасно зашто оволико разбацаних костију далеко од мајке Србије.
Овом сликом си направио копчу у времену једног века и у простору ода-вде до Крфа и обрнуто али све што смо сви изгубили одкорачало је с временом право у ненадокнадивост мој Мирославе Радовићу.
