6 марта, 2017
Заспати што пре, јер и сан је постојање посебно, необично и кад уснимо и своју стварност са сном спојимо, временом се будимо помоћу Божијом и радујемо стварности неподношљивој.
(цитат из моје збирке поетских нагађања)
Имам осећај да сам већ био у том пољу, на том путељку, потоку, седео испред воденица и испијао жестоке гутљаје хладне воде из земљаног врча, па после тога брао сремуш на обронцима тек олистале шуме, шетао поред оронулих сеоских кућа и климавих тараба и газио по плитком и дубоком блату……..
У великом граду покушавам да престанем сањати, јер се враћам у сурови, сиви, надзвучни свет наопакости.
Шетајући гледам у старе фасаде скромних градских приземница, њихове ограде и капије преко којих просто кипе набујали цветни аранжмани.
Потребна ми је нечија рука и стисак њен да ми ублажи узбуђење јер овде сам први пут, а све сам то већ негде видео.
Млако, топло, вруће, врело………сликарство мога пријатеља Мирослава Мирчета Радовића ((само њему најдражима је дозвољено да га зову Меда).
Његово сликање је даровито ткање и филигранско ређање слика стварности, посебно оплемењене стварности, израз спољњег и унутрашњег не баш свима видљивог.
Из већине његових слика извире нежан унутрашњи склоп доброг, наивног и јаког човека.
Ја ту не налазим неке тајне, посебне формуле метафизичког, езотеричног, суровог и застрашујућег јер је уметник је свим срцем посвећен реалном свету у коме пливамо.
Поетске поруке слика и честитост истих оплемењују нас, јер израстају из душе аутора, а не из пера ликовних критичара.
Његове слике звуче и миришу и једино питање које треба да поставимо је, да ли смо спремни да искрено доживимо Радовићеве слике, да ли нам је блиска његова душа, мотивација и естетика, а мени то свакако јесте.
Хвала ти што те познајем, твој Бора
П.С. Са великим задовољством галерија Шпанац се поноси што дуги низ година сарађује са аутором, захвални Ђорђе и Борислав Ђурђевић