6 марта, 2017
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Аутор : Мирослав Радовић
уље на платну , комбинована техника, 103 цм x 103 цм
Плава Гробница
Вечити симбол нашег пострадања
Гледајући једну слику
Стојим сам испред једне необичне слике. Великог формата , репрезентативно опремљена , са јасним националним знамењима. Слика која има главну страну и ону другу , не мање значајну и не мање потресну. Слика која је симбол . Зове се једноставно – „Плава гробница“ .
На главној страни , небо , на коме више од осам хиљада белих звездица представљају душе српских мученика спуштених у модрину Јонског мора , спаја се са морем на коме се виде две лађе – стара галија и ратни брод из Великог рата , са обрисима острва Вида којег као да придражава рука палог српског несрећника , која вири из воде.
А онда , испод скоро оштре границе самог мора – Плава гробница. На дну разасути крстови , кости, лобање , свако тело као да прича своју причу. У центру тог стравичног пејзажа , људски торзо без меса и коже , са главом без косе , на лицу – сузе . На грудима торза – четири медаље , као усмерење за четири стане света . Руке подигнуте у вис – као да вапи и моли. Молитва једног умрлог као ирационални израз патње. На дну , кости, кости , кости . И по нека шкољка.
Реалност слике појачавају детаљи донети са грчке обале : облутак са природним крстом је са Kрфа , испод њега је камен са Вида , морска вода из Плаве гробнице, шкољке. И као што на дну тог светог тла , леже измешани несрећници из свих делова Србије, и грумени земље који су симболично ту , измешани су од делића тла из Отаџбине, са гробова : песника Милутина Бојића, војводе Живојина Мишића , чувене Милунке Савић , , генерала Петра Бојовића , земље поред прага куће војводе Степе Степановића и бршљана са гроба војводе Радомира Путника , све заједно чинећи на слици узвишену реч СРБИЈА .
Деценијама држећи у себи идеју за ову слику , њен аутор је у њу уткао свој смисао за симболе и прецизност . Ту је јасна патња , крик без гласа и мимике , тела које је као распето на невидљивом крсту . Рембрантовски прецизна ова слика јесте „Анатомија једног бола“ . Бола једне младости , бола за породицом , бола за Отаџбином. Бол који се лечи Молитвом и Надом.
На другој страни слике , колаж о Великом рату : ауторова родољубива песма написана бојићевским стилом , запис о српским гробљима која су ван граница Србије , хинмична „Тамо далеко“ и огроман Именослов – неколико стотина старих српских имена , мученика који почивају у миру Јонског мора .
Ауторово објашњење за сачињавање Именослова је исказ вековне народне мудрости : име је од кума , а кум је од Бога ! Свако то старо име враћа нас у то доба страдања, где се често губила линија између живота и смрти .
Између групе имена често су постављене заједно по две шкољке са крфске обале – да би онај ко данас тражи име свог претка показао своју везу са прошлошћу. Лептири који су насликани представљају душе умрлих мученика , који лете између тих старих и помало архаичних имена.
Ауторове речи , потресно звуче : „ А Грци, као да су нас од Бога чекали. Добротом и племенитошћу су нас на вечито задужили , имена тих српских јунака и мученика и данас се тамо не заборављају .“
У знак поштовања и жалости за српским мученицима који су сахрањени у дубинама Јонског мора поред острва Вида 1916.године , заставе поред слике су на пола копља .
Слика , са обе њене стране , искрени је израз ауторове душе . Осећања које она буди и подстиче спадају у ред најплеменитијих одраза човековог бића : саосећање са људском патњом и болом у тешком времену, времену части и поноса .
Важно је на крају рећи : вољом историје , генерације смо које су биле осуђене на лаж и заблуду. Лоше сакривана , истина је била помињана стидљиво, као да су њени писци од ње бежали. Али , народно сећање јаче је од сваке лажи и забране . „ Глас народа – глас Божији “ .
Хтели су да нам украду понос. Нису успели. Победили смо. Ова грандиозна слика је ауторов допринос тој победи.
На Видовдан , 28. јуна 2015.године.
Горан М. Петровић, адвокат београдски .
На Светог Луку , 31.октобра 2015.године , слику је благословио Патријарх српски господин Иринеј
„ На граници између данас и сутра лежи мртва стража оних који су вечни. Само сећање наше може да , као мали талас , залелуја њихов мир.
Србија између два света , оногог свог и оног туђег , са кобном постојаношћу увек изабере онај свој , тежак , неизвестан , кривудав , али свој.
Мртва стража Плаве гробнице је граница два света. Остајемо заробљени својом тешком историјом и сталном борбом за слободу душе.
Вечита стража мртвих српских војника , којим се и море диви, залог је нашег постојања .
Србија између два Вида – свеца и острва .
Србија у души.
Амин. „
Горан Петровић , 22.06.2015.године , свом другу Мирчету , за прелепу слику „Плава гробница“ .