Плава Гробница
Ову слику посвећујем:
Небеским душама Милутина Бојића и српских мученика које већ цело столеће лутају универзумом тразећи вечни спокој и одговор на разлог због чега су морали да пробију све границе људске издржљивости које човечанство познаје.
Због чега се на њихова изнурена плећа сру-чио и последњи грам: неправде, глади, патње, бола, болести, надљудских напора и због чега да им напаћена тела буду храна за вашке, на сувом и за морске немани у њиховој вечној кући.
Тамо далеко иза многих гора где три пута годишње цвета лимун жут први пут видеше море и скрхани, гладни и уморни једни умираше док су други чекали смрт.
С Р Б И Ј А је разлог.
Љубав према Србији има све : њиву, кућу,Вереницу, унуке, дедове, мајке, ливаде, шарова, цвркут птица, верну љубу, комсију,ракију, заклетву, кћери, шајкачу, синове, крсну славу, мобу, коло, фрулу, сабор, Видовдан, мирис зоре, бели лук, оца, мајку, госта, огњи-ште, шапат, загрљај, међу, лаж, шуму, пасуљ, петролејку, краља, вршалицу, гибаницу, осмех и очи вољене, кревет, дугу ноћ, успаванку, петла, пчелу, сунце, зелено, јесен, тољага и коц, колач, псовке, кола и волове, неверу, Христа, страх, зебњу, дрхтај, кулаша, опанак, бркове на деду, осмех на ујака, нарав на оног, шињел, пецено прасе, пропустену прилику, саране, кума, здравицу, добродошлицу, испратницу, ковача, косача, водоношу, свецу, кујунџију, свадбу, песму, артиљерију, јуриш, икону, е даље неце моћи, Kалемегдан, ров, Мораву, бајонет, срп, месечину, славује,фењер, извор, пречицу, војводу Мишића, ружу румену, тамјан, пихтију, мирис багрема, смрт, превара, еполета, госпође, даме, бркове, девојачко миловање, јелек бујни, тугу, срећу, пушку, торбиче, вунене чарапе, пиле печено, црни лук, леб, леб, леб,…………
И све то у самртном часу кад се разделише тела и душе њихове однесоше у бескрајна путовања кроз време и даљине.
Време корача, даљине расту а ми , потомци њихови, не смемо забораву оставити игралиште.
МИРОСЛАВ РАДОВИЋ