3 априла, 2017
ЗРИКАВЦИ
Прича која насводи на сами почетак
1. Трнови лаз 29.07.2015.
Седим на тераси и слушам зрикавце. Они једини имају привилегију да ремете овај спокој и да комдају тишину. Овај звук има моћ да ми одузме године и да ме одагна самог од себе у неке давнине, које ми се чине да више и не припадају мени а да су негде и моје. Из заумља, из сећања на мамину сису, указује ми се мој деда, горостас, и његови старији другари Солунци, сакривених сећања иза седих брчина, и они велики скоро до неба причају међусобно ту око казана. Алекса Симић и Ђерасим Симић без обе подколенице причају мом деди о некој Албанији и мукама. Ја мали, а они ме и не примећују и немају свест да су Драгомировом унуку поставили животну летвицу високу до неба и дубоку до неког дна. Ни ја тада нисам знао да сам добио генерацијски задатак да тамо у некој будућности морам да направим неку времанскотериторијалну копчу са оним тада и овим сада…….овде …..тамо далеко… и опет овде.
2. И ево деда мој: Ја ти се јављам из моје садашњости осврћући се у моју прошлост да пробамо да се нађемо у времену док смо били живи заједно. Ја мали а ти огроман. Знам да си ме волео исто онако како ја сада волим моју Еву. Све се понавља и све има своја правила. Ово место где сад седим је у твоје време било место где си ти денуо стогове пожњевеног жита а кокошке су кљуцале около. После би долазила вршалица, трактор и мноштво сељана да обезбеде пуњење твог амбара житом са мирисом тежачког зноја. Уз ове зрикавце тумарам по замагљеним и прашњавим сећањима и сетно схватам да су та ушушкана времена, негде тамо на небу, пошла за тобом. Све се од онда променило, само зрикавци и даље зричу исто онако кад си их и ти чуо. Прилично се затравило и све је зарасло и вапи за домаћином. Сељаке је време развејало на све стране. Угасила се девојачка песма, на саборе више нема ко да дође, нема више никог да спусти чедо у одавно прашњаве колевке. Остадоше само они који само чекају да их ти дочекаш с бардаком и чашицом. То видиш и сам из твојих висина . Ових дана ћу доћи горе
3. на брдо да упалим свећу теби , оцу и осталим Радовићима.
Зрикавци и даље зричу и уз славује из потока ткају пролазно и вечно време међу нама, Сад би ти имао сто девет , Алеса Симић – Мали Леко, стодвадесетпет, Ђерасим Симић, Герасим , стодвадесетседам а ја имам ускоро пуних шездесетшест. Кад би их сада могли да чујете , чули би их истовремено.
Летвицу коју ми ви, око казана, оног дана постависте на висине које су мени тада биле у магли успео сам да оборим и размаглим.
Насликао сам „ ПЛАВУ ГРОБНИЦУ“
Ђерасимов вршњак, син Беогрдског папучара, Милутин Бојић у својој двадесетчетвртој години даде мени у његовој предпоследњој години живота задатак да вас послушам и да из себе бојама и сликом насликам оно што песник слика речима.
Деда, ја сам уложио много тога од мене из мене и мене у ту слику која мора а и очекујем оправдано, да обележи и моје постојање и моју љубав за предходно и потоње за прошло и будуће за свагда, за Србију.
4. Она је стварана три године и постала је део мене од пра , од пре , од јуче , од сутра , од увек и за увек. Ја, обични Србин сам уткао у њу целог себе што обични Срби и имају а то је да немају никада пуну свест да имају оно што други немају. Ни самом мени није било јасно да се може източити толико захвалности, дивљења и суза Србима који смртност чине безсмртном.
Бојић пева и плаче:
И проћи ће многа столећа ко пена,
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
И ето прође столеће цело од како Алекса и Ђерасим оставише своје саборце на дну мора које до тада никад нису ни видели. Оставише их тамо далеко и дубоко где ни свећа не може да им се на гробу запали. Њих двојица, из истог села, вратише се после љутих и небројених бојева и Србији мајци дадоше своје кости и сада у смрти вечни спокој напаћеним душама одају у хладовини старог гробља у Трновом лазу, двадесетак метара један од другог. У великом рату и биткама беху раздвојени а у миру и спокоју Бог их споји за увек. Мали Лека по повратку из бојева ожени Миросанду и изроди осморо деце. Седам ћерки и сина коме, не случајно, даде име Живојин. Ђерасим се такође настави и настави своје трајање.
Њихове разбацане и туђим морем оглодане ратне другове чува само сећање потомака и претеклих Срба као и незаборав који им дарова тешка судба њихова. Да тада не беше то што беше данас би само од војника из ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ било око 80000 живих Срба а она је само кап у мору гробница ван мајчице Србије.
У дамарима својим осећам питање: Колико би нас данас било да се не разбацивасмо судбинама, да не трошисмо главе по цени једног метка, гелера,убода камом или бајонетом, загрљаја џелатовим конопцем, веровања Бугарима, снега, леда, гладних вукова, арнаутских заседа, обећаних лађа, блата и туђих каљуга, лицемерја и свих заблуда прерачунатим у ценама јефтиних Србских глава.
6. Зрикавци, славуји из потока и ти на небу Драгомире Радовићу чујте ме добро!
Схватио сам данас где смо се то погубили и зашто још увек неразумно корачамо стазама неразума на путу нестајања.
Нестале су оне кокошке које су ту кљуцале около, нема ни бар једног твог праунука да им каже “иш”или да закоље прасе јер му долазе важни гости.
Да ли смо ми заиста небески народ па тако нестајемо или….. не знам шта да напишем иза овога или.
На небу моје ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ недељу дана сам за сваког од 8000 бачених србских мученика качио по једну звездицу да им симболично нађем њихов спокој у васељени. Једна звездица једна србска душица, једна душица један роман, један по један свега што се може набрајати опет даје малу кап у великој трагедији Србије. Мој немушти и у мору уплакани Срба, централни лик слике, тражи одговор од тог истог неба питањем; ЗАШТО ?
ЗРИКАВЦИ заћутите и ви као што застају и галије царске да заједно у овом трену тихо одамо пошту вечно уснулим четама тамо далеко иза ових планина у далекој даљини на дну мора које милује кости њихове.
Не чујете ме зрикавци! Молим вас да на вашем језику одзричете ову тугу и унесите је за навек у ваше зрикање и нека ваша зрика, над њима тамо и над нама овамо, вечно господари.
Ви комадате ову тишину изнад Алексе и Ђерасима а тамо њихову тишину чувају њихове небеске душе а ја у мојој тишини то добро знам.
Зрикавци и славуји моји, молим вас из моје пролазности да у вашу безсмртност однесете причу о једном ужасном болу и о епопеји о којој и моји Срби у добром делу то пребацују у заборав.
Заборав је бег од бола и осуда на понављање!
У ТРНОВОМ ЛАЗУ 29.07.2015.
Мирослав Радовић