U čast plemenite i napaćene duše

 MILUTINA BOJIĆA

 

Zastaju i danas galije mnoge,

zatrube u počast…

Srbi bez pompe, suznih očiju,

u more vence bacaju.

Samo tišinu i muk tražim,

dok tuđe more srpske kosti razvejava.

Budućnost vaša potopljena

za večnost, poziva nas

i pokoljenja vaša posle stoleća celog,

da raport podnesemo sebi.

Da seme sačuvamo vaše.

Ali se za čast i obraz mnogi danas plaše.

Zgrčeno grlo i pošta tužna,

što umorni se tu stekoste

 i odoste preko silnih gora,

stazom koju su Vam bogovi prorekli.

Preko teških muških suza, putem vaskrsenja.

Živi Srbi, retko kada posegoše

za zemljama i morima tuđim!

Zašto te iste, nezasitost svoju

srpskim kostima hrane?

Nemo se rastadoste od napaćenih duša vaših,

koje i dalje lutaju nebeskim svodom.

Znajući bolno, da su tela vaša razbacana i

oglodana, zauvek zagrljena morskom vodom.

Vama je vaša sudbina dala da budete jači i od šrapnela.

Od bajoneta i bombi, od svakog metka, zime, leda.

Od svega što po zemlji hoda.

Zar da na kraju posle svih patnji i muka,

da vam večna kuća bude duboka voda…

I sad posle stoleća celog,

tu na dnu mora, između Kulara i Divara,

osam hiljada srpskih mučenika, večni sanak i dalje sniva.

Umorne kosti odmara…

Zastanite i u počast zatrubite galije carske,

tišinu i muk tražim,

neka  samo ubrzano srpsko srce kuca,

i neka  žive srpske oči suze liju,

dok venci tonu i sinje more srpske kosti razvejava…

Sa divljenjem i poštovanjem

Miroslav Radović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

384332
Users Today : 32
This Month : 774
This Year : 10164
Total Users : 34332
Views Today : 94
Total views : 104364