ПЛАВА  ГРОБНИЦА

103 цм x 103 цм

уље на платну , комбинована техника

аутор : Мирослав Радовић

Вечити симбол нашег пострадања

– гледајући једну слику –

Стојим сам испред једне необичне слике. Великог  формата , репрезентативно опремљена , са јасним националним знамењима. Слика која има главну страну и ону другу , не мање значајну и не мање потресну. Слика која је симбол . Зове се једноставно – „Плава гробница“ .

На главној страни , небо , на коме  више од осам хиљада белих звездица  представљају  душе српских мученика спуштених у модрину Јонског мора , спаја се са морем на  коме се виде две лађе – стара галија и ратни брод из Великог рата , са обрисима острва Вида којег као да придражава рука палог српског несрећника , која вири из воде.

А онда , испод  скоро оштре границе самог мора – Плава гробница. На дну разасути  крстови , кости, лобање , свако тело као да прича своју причу. У центру тог стравичног пејзажа , људски торзо без меса и коже , са главом без косе , на лицу – сузе . На грудима торза – четири медаље , као усмерење за четири стане света . Руке подигнуте у вис – као да вапи и моли. Молитва једног умрлог као ирационални израз патње. На дну , кости, кости , кости . И по нека шкољка.

Реалност слике појачавају детаљи донети са грчке обале : облутак са природним крстом је са Крфа , испод њега је камен са Вида , морска вода из Плаве гробнице, шкољке.  И као што на дну тог светог тла , леже измешани несрећници  из свих делова Србије, и грумени земље који су симболично ту , измешани су  од делића тла из Отаџбине, са гробова : песника Милутина Бојића,  војводе Живојина Мишића , чувене Милунке Савић , , генерала Петра Бојовића ,  земље поред  прага куће војводе Степе Степановића и бршљана са гроба војводе  Радомира Путника , све заједно чинећи на слици узвишену реч   СРБИЈА .

Деценијама држећи у себи идеју за ову слику , њен аутор је у њу уткао свој смисао за симболе и прецизност .  Ту је јасна патња , крик  без гласа и мимике , тела које је као распето на невидљивом крсту . Рембрантовски прецизна  ова  слика  јесте „Анатомија једног бола“ . Бола једне младости , бола за породицом , бола за Отаџбином.  Бол који се лечи Молитвом и Надом.

На другој страни слике , колаж о Великом рату : ауторова родољубива  песма написана бојићевским стилом , запис о српским гробљима  која су ван граница Србије  , хинмична „Тамо далеко“ и огроман Именослов – неколико стотина старих српских имена , мученика који почивају у миру Јонског мора .

Ауторово објашњење за сачињавање Именослова је исказ вековне народне мудрости : име је од кума , а кум је од Бога ! Свако то старо име  враћа нас у то доба страдања, где се често губила линија између живота и смрти .

Између групе имена често су постављене заједно по две шкољке  са крфске обале – да би онај ко данас тражи име свог претка показао своју везу са прошлошћу. Лептири који су  насликани представљају душе умрлих мученика , који лете између тих старих и помало архаичних имена.

Ауторове речи , потресно звуче : „ А Грци, као да су нас од Бога  чекали. Добротом и племенитошћу су нас на вечито задужили , имена тих српских јунака и мученика и данас се тамо не заборављају .“

У знак поштовања и  жалости  за српским мученицима који су сахрањени у дубинама Јонског мора поред острва Вида 1916.године , заставе поред слике су на пола копља .

Слика , са обе њене стране , искрени је израз ауторове душе . Осећања које она буди и подстиче спадају у ред најплеменитијих одраза човековог бића : саосећање са људском патњом и болом у тешком времену, времену  части и поноса .

Важно је на крају  рећи : вољом историје , генерације смо које су биле осуђене на лаж и заблуду. Лоше сакривана , истина  је била помињана стидљиво, као да  су њени писци од ње бежали. Али , народно сећање јаче је од сваке лажи и забране . „ Глас народа – глас Божији “ .

Хтели су да нам украду понос. Нису успели. Победили смо. Ова грандиозна слика је ауторов допринос тој победи.

На  Видовдан , 28. јуна 2015.године.