Kako je nastala slika PLAVA GROBNICA

ЗРИКАВЦИ

1                                                         Трнови лаз   29.07.2015.

Седим на тераси и слушам зрикавце. Они једини имају привилегију да ремете овај спокој и да комдају тишину. Овај звук има моћ да ми одузме године и да ме одагна самог од себе у неке давнине, које ми се чине да више и не припадају мени а да су негде и моје.  Из заумља, из сећања на мамину сису, указује ми се мој деда, горостас, и његови старији другари Солунци,  сакривених сећања иза седих брчина, и они велики скоро до неба причају међусобно ту око казана.  Алекса Симић и Ђерасим Симић без обе подколенице причају мом деди о некој Албанији и мукама. Ја  мали, а они ме и не примећују и немају свест  да су Драгомировом унуку поставили животну летвицу високу до неба и дубоку до неког дна.  Ни ја тада нисам знао да сам добио генерацијски задатак да тамо у некој будућности морам да направим неку времанскотериторијалну копчу са оним тада и овим сада…….овде …..тамо далеко… и опет овде.

2             И ево деда мој:  Ја ти се јављам из моје садашњости осврћући се у моју прошлост да пробамо да се нађемо у времену док смо били живи заједно. Ја мали а ти огроман. Знам да си ме волео исто онако како ја сада волим моју Еву. Све се понавља и све има своја правила. Ово место где сад седим је у твоје време било место где си ти денуо стогове пожњевеног жита а кокошке су кљуцале около.  После би долазила вршалица, трактор и мноштво сељана да обезбеде пуњење твог амбара житом са мирисом тежачког зноја. Уз ове зрикавце тумарам по замагљеним и прашњавим сећањима и сетно схватам да су та ушушкана времена, негде тамо на небу, пошла за тобом. Све се од онда променило, само зрикавци и даље зричу исто онако кад си их и ти чуо. Прилично се затравило и све је зарасло и вапи за домаћином. Сељаке је време развејало на све стране. Угасила се девојачка песма, на саборе више нема ко да дође, нема више никог да спусти чедо у одавно прашњаве колевке. Остадоше само они који само чекају да их ти дочекаш с бардаком и чашицом. То видиш и сам из твојих висина . Ових дана ћу доћи горе 3         на брдо да упалим свећу теби , оцу и осталим Радовићима

Зрикавци и даље зричу и уз славује из потока ткају пролазно и вечно време међу нама,  Сад би ти  имао сто девет , Алеса Симић – Мали Леко, стодвадесетпет, Ђерасим Симић, Герасим , стодвадесетседам а ја имам ускоро пуних шездесетшест.  Кад би их сада могли да чујете , чули би их истовремено.

Летвицу коју ми ви, око казана, оног дана постависте на висине које су мени тада биле у магли успео сам да оборим и размаглим.

Насликао сам „ ПЛАВУ ГРОБНИЦУ“

Ђерасимов  вршњак, син Беогрдског папучара, Милутин Бојић  у својој двадесетчетвртој години даде мени у његовој предпоследњој  години живота  задатак да вас послушам и да из себе бојама и сликом насликам оно што песник слика речима.

Деда, ја сам уложио много тога од мене из мене и мене у ту слику која мора а и очекујем оправдано, да обележи и моје постојање и моју љубав за предходно и потоње за прошло и будуће за свагда, за Србију.

4      Она је стварана три године и постала је део мене од пра , од пре , од јуче , од сутра , од увек  и за увек. Ја,  обични Србин сам уткао у њу целог себе што обични Срби и имају а то је да немају никада пуну свест да имају оно што други немају. Ни самом мени није било јасно да се може източити толико захвалности, дивљења и суза Србима који смртност чине безсмртном.

Бојић пева и плаче:

И проћи ће многа столећа ко пена,

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

И ето прође столеће цело од како Алекса и Ђерасим оставише своје саборце на дну мора које до тада никад  нису ни видели. Оставише их тамо далеко и дубоко где ни свећа не може да им се на гробу запали. Њих двојица, из истог села, вратише се после љутих и небројених бојева и  Србији мајци  дадоше своје кости и сада у смрти вечни спокој напаћеним душама одају у хладовини старог гробља у Трновом лазу, двадесетак метара један од другог. У великом рату и биткама беху раздвојени а у миру и спокоју Бог их споји за увек. Мали Лека по повратку из бојева ожени  Миросанду и изроди осморо деце. Седам ћерки и сина коме, не случајно, даде име Живојин. Ђерасим се такође настави и настави своје трајање.

Њихове разбацане и туђим морем оглодане ратне другове чува само сећање потомака и претеклих Срба као и незаборав који им дарова тешка судба њихова. Да тада не беше то што беше данас би само од војника из   ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ  било око 80000  живих Срба а она је само кап у мору гробница  ван мајчице Србије.

У дамарима својим осећам питање: Колико би нас данас било да се не разбацивасмо судбинама, да не трошисмо главе по цени једног метка, гелера,убода камом или бајонетом, загрљаја џелатовим конопцем, веровања Бугарима, снега, леда, гладних вукова, арнаутских заседа, обећаних лађа, блата и туђих каљуга, лицемерја и свих заблуда прерачунатим у ценама јефтиних  Србских глава.

6        Зрикавци, славуји из потока и ти на небу Драгомире Радовићу чујте ме добро!

Схватио сам данас где смо се то погубили и зашто још увек неразумно корачамо стазама неразума на путу нестајања.

Нестале су оне кокошке које су ту кљуцале около, нема ни бар једног твог праунука да им каже “иш”или да закоље прасе јер му долазе важни гости.

Да ли смо ми заиста небески народ па тако нестајемо или….. не знам шта да напишем иза овога или.

На небу моје ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ недељу дана сам за сваког од  8000 бачених србских мученика качио по једну звездицу да им симболично нађем њихов спокој у васељени. Једна звездица једна србска душица, једна душица један роман, један  по један свега што се може набрајати опет даје малу кап у великој трагедији Србије.  Мој немушти и у мору уплакани Срба, централни лик слике, тражи одговор од тог истог неба питањем; ЗАШТО ?

ЗРИКАВЦИ  заћутите и ви као што застају и галије царске да заједно у овом трену тихо одамо пошту   вечно уснулим четама тамо далеко иза ових планина у далекој даљини на дну мора које милује кости њихове.

Не чујете ме зрикавци! Молим вас да на вашем језику одзричете ову тугу и унесите је за навек у ваше зрикање и нека ваша зрика, над  њима тамо и над нама овамо, вечно господари.

Ви комадате ову тишину изнад  Алексе и Ђерасима а тамо њихову тишину чувају њихове небеске душе а ја у мојој тишини то добро знам.

Зрикавци и славуји моји, молим вас  из моје пролазности  да  у вашу безсмртност однесете причу о једном ужасном  болу и о епопеји о којој и моји Срби у добром делу то пребацују у заборав.

Заборав је бег од бола и осуда на понављање!

 

 

У ТРНОВОМ ЛАЗУ  29.07.2015.

Мирослав Радовић


1                                                         21.07.2016 Трнови лаз

Ц В Р Ч Ц И   И  ЛЕПТИР

 

И дође тај дан, тај дуго чекани трен који се стрефи у

раним  јутарњим сатима у авиону на лету за Крф.

Седео сам тог јутра 24.06.2016. поред прозора изнад

десног крила које ми  је баш сметало заклањајући ми

видик , овог јутра много значајнији од свих до сада.

Изнад  Мојковца се први пут огласио и пилот. Незнам

да ли га је намерно или случајно поменуо али је код

мене постигао ефекат. У мислима се спустих на земљу

и одох сто година уназад. Прва преломна тачка мучне голготе . Можда су Алекса и Ђерасим туда негде про

вукли своје судбине и однели себе тамо далеко ка

жутом лимуну где и ми сада летимо. Нису ни слутили

да иду путем који ће бити обележен са 240 000 Срба

који тамо никада неће стићи.

2

Убрзо се и Албанија  подвуче под десно крило. И облаци побегоше од тих ужасних гудура откривајући сву  језивост безпућа из оне давно чуте Алексине реченице „ Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албанију пешке“

Гледам их с небеса а замишљам како је било њима

на земљи. Нема ни снега по тим врлетима као да у инат не могу да створим пуну слику тог ужаса. Уреза

ми се у сећање земаљска слика згужваних врлети

и замаче испод крила ка репу.

Дође и Јонско море. Плаво да у свом плаветнилу крије све што је плаво на овом свету.  И њима се онда

указало и мислили су да је спас, како им до тада

говорише а не слутише да је то само нова преломна

тачка  у њиховим  новим патњама на путу страдања

и одласка у небеске висине и плаве дубине.

Глас стјурдесе и класичне инструкције пред слетање.

 

3

Гледам шта и када ће се подвући под крило а да није

плаво. Осећам близину Крфа. Крило почиње да тоне

ка мору и у поновном исправљању, након заокрета,

испод али са небеса из зоне њихових душа надлетесмо  Видо. Као да сам био доле. Све ми је

познато. Јасно сам видео наш маузолеј и плавенило

око Вида.

Рекох Маци да смо прелетели Видо. Видео  Видо и

видећемо га на Видовдан. Вид. Три слова а обухватају све што људски ум може да досегне.

То што сам у том  парчету времена осећао не иде ни

у речи ни у причу ни на слику а нема ни тон само мирис непознатог. Нема чула људског које то може

да ти емитује а и да прима и разуме. Сетио сам се

спокоја који господари Хиландаром и целом Светом

гором и никоме до сада нисам успео да га опишем

а нико није ни успео мени јер ми је то до доживље-

ног, била тајна.

4

Пониремо лагано и ускоро следи додир са Крфом,

додир са оном сликом из приче Малог Леке оног дана

из дубине сећања, јасном сликом печења ракије и жагора око казана.  Мирише  и ракија и Србија. Ускоро ће и лимун жут.

Све што уследи одагна ми мисли тамо негде у неко ћоше, за наредне дане, и поче већ пзнато: велкоме,

калимера, калиспера  и остало већ виђено и провучено кроз нека ранија путовања.

У један сат и десет минута стаде њихових пет месеци

Надљудскости. Некако ме срамота што сам у мајици

и што је топло и што не пада снег и нема ветраи што нисам гладан и што сам обувен и што нико не пада, сви журе, нико се не тетура, ништа ме не боли, кишу сигрно нећу ни видети,сви смо у ромингу, ….. ТАМО
ДАЛЕКО стаде у један сат и десет минута. Изклијали

неки нови Срби из Ваших семки и хумки и вашег дна.

Пут на који нас је послао Срба има своју меру и своју стазу .

Први сусрет са Србиним другарима, измађу данас и

онда и тамо и овде обележило је разгранато стабло

жутог лимуна начичкано огромним плодовима.

Лимун жут…… лимун жут тачно сто година млађи

Од оног ког многи први пут видеше…… тамо где цвета

лимун жут. Чујем како тужно певају о лимуну,о Србији,о драгој , селу свом, о свему што отавише тамо у плавим даљинама преко мора и оних проклетих планинчина што се једва назиру. Певају они онда а ја их чујем сада………….. ту тужбалицу јачу од сваког сузавца. Лимун је копча која спаја време и даљине.

Сада опет седим на истом месту , овде у Трновом лазу и пишем оно што сам обећао зрикавцима прошле године. Нисам ни хтео нигде да их настављам

сем овде где су и рођени. Сад је после подне.

Вечерас ће поново њихова зрика. Сад и ја имам нешто

да однемујем.

5

Драги моји зрикавци!

Донео сам вам поздраве од цврчака  са Вида.

Био сам тамо код њих и однео земљу Српску са гробова Српских, сабораца и команданата њихових,

да  је сјединим са гробовима Српским а земљом и

морем Грчким. Пренео сам им и Србин поздрав свим

тим нашим мученцима.

На том бродићу било је око стотинак Срба, Српкиња и

малих Српчића. То они данас јесу, јесу зато што ови мученици беху то што су били.

Дирљива прича од петнаест минута жене водича која

би, чини ми се могла да прича данима и да плаче данима а да не дочара сву ту патњу која има само

почетак  а краја нема ни ето после сто година.

Двестачетрдесет хиљада ненаписаних романа остало

је у гудурама испод крила Боинга и још једанаест хиљада још тужнијих романа овде на Виду и у плавим

дубинама око острва.

6

Замишљам библиотеку  од двестапедесет хиљада

романа са истим најтужнијим крајем. Нема нигде на

свету такве, ни такве несреће малог народа који као

и птице умире и пева сасушеним гласом и плаче сузама које су проливене још у Србији,тело даје Грчкој, а праведну и чисту душу небесима. Свако од њих је имао много њих који су сузама заливали те тешке судбине. Нико никада неће моћи да спозна да

је у Србији била једна чудна река, већа од Мораве.

Материнске, сестринске, девојачке, удовичке, болне дечије, тешке мушке и остале Српске сузе направише

Нову слану Мораву која опет беше мања од црвене

Мораве коју из својих вена саточише Српски ратници.

Није то могло да се   угура у петнаест минута.

Мора жена тако јер је тако неко испланирао. Но и од

тих петнаест минута се заплакасмо сви и стеже се грло

и заталасаше се гени и време и свако своју тугу сакри у себе кренувши ка маузолеју.

Џичи-џичи, џичи-џичи ремети спокој који мирише   на боровину.

7

Зрикавци чујте ме опет. Слушајући цврчке сетио сам се и вас. И једни и други волите да се мешате у туђу

тишину , хоћете да је нема. Чини ми се да и таласи

нечујно таласају да не ремете вечни санак хероја

паћеника.  Тихо шапућу ходочасници само се чују

Срби у ромингу што негде затурише поштовање и пристојност.   Увек их је било. Умножавају се много брже од очекиваног. Јао свима ако постану већина.

Оно што сам понео онима који почивају у мокром и о чему сам сањао док сам сликао Србу

слило се у силазак ка малом заливчићукоји је окрајак

џиновске плаве гробнице. Отворио сам флашу српске

шљивовице, сипао три чашице, Марији , Зорици и мени.Зорицу је само Бог послао да нам се придружи и да сними то што ће бити. По нашем обичају     пожелесмо вечни  спокој њиховим душама у плавим висинама а њиховим телима лаку воду у плавим дубинама. Док сам просипао остатак из флаше пожелео сам да се та ракија разлије у најситније

честице и Српским костима милујући их донесе мирис Отаџбине. Земљу са гробова њихових команданата. Мишића, Бојовића, с кућног прага Степе Степановића , наше Милунке и Милутина Бојића сам бацио даље у море да им некако буду ближи. Земљу са ;гробова Алексе иЂерасима, мојих Радовића:      Новака;

Драгомира ,Јакова и сина му Филипа чије душе узеше Бугари као и састругану земљу са старе куће из оних времена сам просуо уз саму обалу. Земља и каменчићи потонуше одмах и на тренутак загуши бистрину Плаве гробнице. Изплива само плева састру-

гана са чатмаре из оног времена.Одједампут се ту појаави векна хлеба.

Надреални призор спајања плеве из давнина и хлеба

који је спустио Ђорђе ( водич из предходне групе) уз

магичну  сићушну игру изломљених таласића који на

својим врховима носише одсјај сунца,јасно ми саопшти да се то њихове гладне душице захваљују .Многима од њих је хлеб био последњи у мислима док им се раздвајаше чисте душе од измрцварених тела.

Многи умираше и с хлебом испод главе , гладни а нису могли да га једу јер су им органи за варење пропали још у Албанији.  Мук.  Речи су сувишне.

Чинило ми се да је време неко друго и да је стало па се затурило као што се и ја затурих у њему не знајући како да нађем сбе.  Изађох некако и уђох у реално .

Ускоро морамо на брод. Попех се у костурницу да се поклоним Србима са именом презименом , селом и

чином који спавају у сувом.Ни  у најтеже замисливој смрти није свима исто. Овде се зна и број сахрањених.

Нико не зна колико њих и ко тамо на дну векује у том плаветнилу  сањајући да га не забораве његови и да га

пробуди Српски петао. Барата се са цифрама од пет до једанаест хиљада. Већина прихвата цифру од осам

хиљада…..Један мртав онда је данас седам мање.

Да су доле Немци знао би се сваки податак…..

Тада је једино Србима успело да спусте цену Српске главе испод цене метка који у осталом није био ни

потребан.

Опет реалност. Улазимо на брод. Опет Срби који ћуте и Срби у ромингу.

Грк креће и усмерава брод ка Крфу  Видо нам је иза леђа и Србија је иза леђа  само тамо далеко. Поветарац бива све јачи како Грк додаје гас. Волео бих да му знам име јер ми је некако непријатно да га зовем само Грк. Брујање снажног мотора и издигнут прамац, између нас и Вида поче да оставља усталасали бели троугао морске пене и Видо стаде у видокруг.

Све одједном надјача наша најтужнија, најболнија и најпоноснија песма ТАМО ДАЛЕКО.

Певају је Руси. Боље од Срба. Војничкије. Можда то и Грк зна чим је одабрао. Песма и сузе. Ућутали и ромингаши. Сви плачу само малим Српчићима није јасно како то и тата плаче. Једни друге разабирају кроз сузне очи.

Прилазимо пристаништу и бришемо сузе.

Брод пристаје. Појављује се бели лептир, који нас је пратио  још од Вида  одлепрша до    осмогодишњег

Јована и одлази до млађе сестрице Јоване полази до

Маце , одлепрша до Зорице поздрави се са мном

и све онако збуњене остави одлетевши на Видо  да

тамо сконча свој једнодневни живот.

Сви схватисмо све погледавши се.

Сви се сместисмо сами у себе.

Нека нова лептир-душа ће сутра отпоздравити неког

Новог потомка који поштује оно што је било и кога

ће поштовати они који иду за њим.

 

Мирослав Радовић

Трнови лаз 21.07.2016.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

380233
Users Today : 14
This Month : 1136
This Year : 6065
Total Users : 30233
Views Today : 60
Total views : 91174