Miroslav Radović

Kolevka

Retko prođe dan da se ta reč u Srbiji ne uvuče nekome u svest i da se zauvek
nastani u njegovom biću a da se istovremeno dubjie ne zamisli nad grandioznišću
značaja ovog nasušnog i svima potrebnog predmeta.
Kolevka je potvrda ljubavi i prva u svoje okrilje prima taj dokaz ljubavi opstanka i
bezsmrtnosti. Kolevka je start u život, prva tačka na putu ka konačnoj i odredišnoj sudbini od Boga određene. Kolevka prva zakrili novorodjenče i čuva ga kao majka od svakog zla. Kolevka se njiše u ritmu majčinog I novorođenčetovog srca I utemeljuje jednu od prvih ljudskih potreba a to je sigurnost. Kolevka je zamena za materinski spokoj u stomaku I prva iskra u sudaru sa životom. Kolevka je kod nas koji smo je davno napustili ostavila trag svog postojanja I prihvatanja života onakvog kakav nam je suđen.
Kad se zaljulja čedo u kolevci I zgasne plač, zamiriše radost onih što to čedo stvoriše I radost onih što stvoriše njih. U toj maloj, najčešće, od drveta sklepanoj ljuljašci plaču I budući carevi I prosjaci, ubice I žrtve, voljen I mrženi, veliki I mali, dobri I loši, pametni I oni koji to nisu, snažni I slabi, muški I ženski I tako redom dok ne prepoznamo kolevku kao jedini najmanji ljudski sadržalac I jedini faktor jednakosti. Čim se iz te startne kolevke pređe u veću ili u krevetac počinje rastakanje u različitosti.
Čedo u kolevci, Boziji dar, čuje majčin i očev glas pa i neke druge koji se povremeno pnavljaju, čuje nekoga ko mu peva nešto što ga uspokojava I uspavljuje. Nema svest o mnogo čemu a upija svaki šum, svaki šapat, svaku reč, počinje da razlučuje šta je dobro šta je sigurno I od čega se boji.
I tako zrnce po zrnce za siguran start na putu da postane čovek.

19 avgust 2015 Beograd Miroslav Radović

Kako je nastala slika PLAVA GROBNICA

ЗРИКАВЦИ

1                                                         Трнови лаз   29.07.2015.

Седим на тераси и слушам зрикавце. Они једини имају привилегију да ремете овај спокој и да комдају тишину. Овај звук има моћ да ми одузме године и да ме одагна самог од себе у неке давнине, које ми се чине да више и не припадају мени а да су негде и моје.  Из заумља, из сећања на мамину сису, указује ми се мој деда, горостас, и његови старији другари Солунци,  сакривених сећања иза седих брчина, и они велики скоро до неба причају међусобно ту око казана.  Алекса Симић и Ђерасим Симић без обе подколенице причају мом деди о некој Албанији и мукама. Ја  мали, а они ме и не примећују и немају свест  да су Драгомировом унуку поставили животну летвицу високу до неба и дубоку до неког дна.  Ни ја тада нисам знао да сам добио генерацијски задатак да тамо у некој будућности морам да направим неку времанскотериторијалну копчу са оним тада и овим сада…….овде …..тамо далеко… и опет овде.

2             И ево деда мој:  Ја ти се јављам из моје садашњости осврћући се у моју прошлост да пробамо да се нађемо у времену док смо били живи заједно. Ја мали а ти огроман. Знам да си ме волео исто онако како ја сада волим моју Еву. Све се понавља и све има своја правила. Ово место где сад седим је у твоје време било место где си ти денуо стогове пожњевеног жита а кокошке су кљуцале около.  После би долазила вршалица, трактор и мноштво сељана да обезбеде пуњење твог амбара житом са мирисом тежачког зноја. Уз ове зрикавце тумарам по замагљеним и прашњавим сећањима и сетно схватам да су та ушушкана времена, негде тамо на небу, пошла за тобом. Све се од онда променило, само зрикавци и даље зричу исто онако кад си их и ти чуо. Прилично се затравило и све је зарасло и вапи за домаћином. Сељаке је време развејало на све стране. Угасила се девојачка песма, на саборе више нема ко да дође, нема више никог да спусти чедо у одавно прашњаве колевке. Остадоше само они који само чекају да их ти дочекаш с бардаком и чашицом. То видиш и сам из твојих висина . Ових дана ћу доћи горе 3         на брдо да упалим свећу теби , оцу и осталим Радовићима

Зрикавци и даље зричу и уз славује из потока ткају пролазно и вечно време међу нама,  Сад би ти  имао сто девет , Алеса Симић – Мали Леко, стодвадесетпет, Ђерасим Симић, Герасим , стодвадесетседам а ја имам ускоро пуних шездесетшест.  Кад би их сада могли да чујете , чули би их истовремено.

Летвицу коју ми ви, око казана, оног дана постависте на висине које су мени тада биле у магли успео сам да оборим и размаглим.

Насликао сам „ ПЛАВУ ГРОБНИЦУ“

Ђерасимов  вршњак, син Беогрдског папучара, Милутин Бојић  у својој двадесетчетвртој години даде мени у његовој предпоследњој  години живота  задатак да вас послушам и да из себе бојама и сликом насликам оно што песник слика речима.

Деда, ја сам уложио много тога од мене из мене и мене у ту слику која мора а и очекујем оправдано, да обележи и моје постојање и моју љубав за предходно и потоње за прошло и будуће за свагда, за Србију.

4      Она је стварана три године и постала је део мене од пра , од пре , од јуче , од сутра , од увек  и за увек. Ја,  обични Србин сам уткао у њу целог себе што обични Срби и имају а то је да немају никада пуну свест да имају оно што други немају. Ни самом мени није било јасно да се може източити толико захвалности, дивљења и суза Србима који смртност чине безсмртном.

Бојић пева и плаче:

И проћи ће многа столећа ко пена,

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

И ето прође столеће цело од како Алекса и Ђерасим оставише своје саборце на дну мора које до тада никад  нису ни видели. Оставише их тамо далеко и дубоко где ни свећа не може да им се на гробу запали. Њих двојица, из истог села, вратише се после љутих и небројених бојева и  Србији мајци  дадоше своје кости и сада у смрти вечни спокој напаћеним душама одају у хладовини старог гробља у Трновом лазу, двадесетак метара један од другог. У великом рату и биткама беху раздвојени а у миру и спокоју Бог их споји за увек. Мали Лека по повратку из бојева ожени  Миросанду и изроди осморо деце. Седам ћерки и сина коме, не случајно, даде име Живојин. Ђерасим се такође настави и настави своје трајање.

Њихове разбацане и туђим морем оглодане ратне другове чува само сећање потомака и претеклих Срба као и незаборав који им дарова тешка судба њихова. Да тада не беше то што беше данас би само од војника из   ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ  било око 80000  живих Срба а она је само кап у мору гробница  ван мајчице Србије.

У дамарима својим осећам питање: Колико би нас данас било да се не разбацивасмо судбинама, да не трошисмо главе по цени једног метка, гелера,убода камом или бајонетом, загрљаја џелатовим конопцем, веровања Бугарима, снега, леда, гладних вукова, арнаутских заседа, обећаних лађа, блата и туђих каљуга, лицемерја и свих заблуда прерачунатим у ценама јефтиних  Србских глава.

6        Зрикавци, славуји из потока и ти на небу Драгомире Радовићу чујте ме добро!

Схватио сам данас где смо се то погубили и зашто још увек неразумно корачамо стазама неразума на путу нестајања.

Нестале су оне кокошке које су ту кљуцале около, нема ни бар једног твог праунука да им каже “иш”или да закоље прасе јер му долазе важни гости.

Да ли смо ми заиста небески народ па тако нестајемо или….. не знам шта да напишем иза овога или.

На небу моје ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ недељу дана сам за сваког од  8000 бачених србских мученика качио по једну звездицу да им симболично нађем њихов спокој у васељени. Једна звездица једна србска душица, једна душица један роман, један  по један свега што се може набрајати опет даје малу кап у великој трагедији Србије.  Мој немушти и у мору уплакани Срба, централни лик слике, тражи одговор од тог истог неба питањем; ЗАШТО ?

ЗРИКАВЦИ  заћутите и ви као што застају и галије царске да заједно у овом трену тихо одамо пошту   вечно уснулим четама тамо далеко иза ових планина у далекој даљини на дну мора које милује кости њихове.

Не чујете ме зрикавци! Молим вас да на вашем језику одзричете ову тугу и унесите је за навек у ваше зрикање и нека ваша зрика, над  њима тамо и над нама овамо, вечно господари.

Ви комадате ову тишину изнад  Алексе и Ђерасима а тамо њихову тишину чувају њихове небеске душе а ја у мојој тишини то добро знам.

Зрикавци и славуји моји, молим вас  из моје пролазности  да  у вашу безсмртност однесете причу о једном ужасном  болу и о епопеји о којој и моји Срби у добром делу то пребацују у заборав.

Заборав је бег од бола и осуда на понављање!

 

 

У ТРНОВОМ ЛАЗУ  29.07.2015.

Мирослав Радовић


1                                                         21.07.2016 Трнови лаз

Ц В Р Ч Ц И   И  ЛЕПТИР

 

И дође тај дан, тај дуго чекани трен који се стрефи у

раним  јутарњим сатима у авиону на лету за Крф.

Седео сам тог јутра 24.06.2016. поред прозора изнад

десног крила које ми  је баш сметало заклањајући ми

видик , овог јутра много значајнији од свих до сада.

Изнад  Мојковца се први пут огласио и пилот. Незнам

да ли га је намерно или случајно поменуо али је код

мене постигао ефекат. У мислима се спустих на земљу

и одох сто година уназад. Прва преломна тачка мучне голготе . Можда су Алекса и Ђерасим туда негде про

вукли своје судбине и однели себе тамо далеко ка

жутом лимуну где и ми сада летимо. Нису ни слутили

да иду путем који ће бити обележен са 240 000 Срба

који тамо никада неће стићи.

2

Убрзо се и Албанија  подвуче под десно крило. И облаци побегоше од тих ужасних гудура откривајући сву  језивост безпућа из оне давно чуте Алексине реченице „ Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албанију пешке“

Гледам их с небеса а замишљам како је било њима

на земљи. Нема ни снега по тим врлетима као да у инат не могу да створим пуну слику тог ужаса. Уреза

ми се у сећање земаљска слика згужваних врлети

и замаче испод крила ка репу.

Дође и Јонско море. Плаво да у свом плаветнилу крије све што је плаво на овом свету.  И њима се онда

указало и мислили су да је спас, како им до тада

говорише а не слутише да је то само нова преломна

тачка  у њиховим  новим патњама на путу страдања

и одласка у небеске висине и плаве дубине.

Глас стјурдесе и класичне инструкције пред слетање.

 

3

Гледам шта и када ће се подвући под крило а да није

плаво. Осећам близину Крфа. Крило почиње да тоне

ка мору и у поновном исправљању, након заокрета,

испод али са небеса из зоне њихових душа надлетесмо  Видо. Као да сам био доле. Све ми је

познато. Јасно сам видео наш маузолеј и плавенило

око Вида.

Рекох Маци да смо прелетели Видо. Видео  Видо и

видећемо га на Видовдан. Вид. Три слова а обухватају све што људски ум може да досегне.

То што сам у том  парчету времена осећао не иде ни

у речи ни у причу ни на слику а нема ни тон само мирис непознатог. Нема чула људског које то може

да ти емитује а и да прима и разуме. Сетио сам се

спокоја који господари Хиландаром и целом Светом

гором и никоме до сада нисам успео да га опишем

а нико није ни успео мени јер ми је то до доживље-

ног, била тајна.

4

Пониремо лагано и ускоро следи додир са Крфом,

додир са оном сликом из приче Малог Леке оног дана

из дубине сећања, јасном сликом печења ракије и жагора око казана.  Мирише  и ракија и Србија. Ускоро ће и лимун жут.

Све што уследи одагна ми мисли тамо негде у неко ћоше, за наредне дане, и поче већ пзнато: велкоме,

калимера, калиспера  и остало већ виђено и провучено кроз нека ранија путовања.

У један сат и десет минута стаде њихових пет месеци

Надљудскости. Некако ме срамота што сам у мајици

и што је топло и што не пада снег и нема ветраи што нисам гладан и што сам обувен и што нико не пада, сви журе, нико се не тетура, ништа ме не боли, кишу сигрно нећу ни видети,сви смо у ромингу, ….. ТАМО
ДАЛЕКО стаде у један сат и десет минута. Изклијали

неки нови Срби из Ваших семки и хумки и вашег дна.

Пут на који нас је послао Срба има своју меру и своју стазу .

Први сусрет са Србиним другарима, измађу данас и

онда и тамо и овде обележило је разгранато стабло

жутог лимуна начичкано огромним плодовима.

Лимун жут…… лимун жут тачно сто година млађи

Од оног ког многи први пут видеше…… тамо где цвета

лимун жут. Чујем како тужно певају о лимуну,о Србији,о драгој , селу свом, о свему што отавише тамо у плавим даљинама преко мора и оних проклетих планинчина што се једва назиру. Певају они онда а ја их чујем сада………….. ту тужбалицу јачу од сваког сузавца. Лимун је копча која спаја време и даљине.

Сада опет седим на истом месту , овде у Трновом лазу и пишем оно што сам обећао зрикавцима прошле године. Нисам ни хтео нигде да их настављам

сем овде где су и рођени. Сад је после подне.

Вечерас ће поново њихова зрика. Сад и ја имам нешто

да однемујем.

5

Драги моји зрикавци!

Донео сам вам поздраве од цврчака  са Вида.

Био сам тамо код њих и однео земљу Српску са гробова Српских, сабораца и команданата њихових,

да  је сјединим са гробовима Српским а земљом и

морем Грчким. Пренео сам им и Србин поздрав свим

тим нашим мученцима.

На том бродићу било је око стотинак Срба, Српкиња и

малих Српчића. То они данас јесу, јесу зато што ови мученици беху то што су били.

Дирљива прича од петнаест минута жене водича која

би, чини ми се могла да прича данима и да плаче данима а да не дочара сву ту патњу која има само

почетак  а краја нема ни ето после сто година.

Двестачетрдесет хиљада ненаписаних романа остало

је у гудурама испод крила Боинга и још једанаест хиљада још тужнијих романа овде на Виду и у плавим

дубинама око острва.

6

Замишљам библиотеку  од двестапедесет хиљада

романа са истим најтужнијим крајем. Нема нигде на

свету такве, ни такве несреће малог народа који као

и птице умире и пева сасушеним гласом и плаче сузама које су проливене још у Србији,тело даје Грчкој, а праведну и чисту душу небесима. Свако од њих је имао много њих који су сузама заливали те тешке судбине. Нико никада неће моћи да спозна да

је у Србији била једна чудна река, већа од Мораве.

Материнске, сестринске, девојачке, удовичке, болне дечије, тешке мушке и остале Српске сузе направише

Нову слану Мораву која опет беше мања од црвене

Мораве коју из својих вена саточише Српски ратници.

Није то могло да се   угура у петнаест минута.

Мора жена тако јер је тако неко испланирао. Но и од

тих петнаест минута се заплакасмо сви и стеже се грло

и заталасаше се гени и време и свако своју тугу сакри у себе кренувши ка маузолеју.

Џичи-џичи, џичи-џичи ремети спокој који мирише   на боровину.

7

Зрикавци чујте ме опет. Слушајући цврчке сетио сам се и вас. И једни и други волите да се мешате у туђу

тишину , хоћете да је нема. Чини ми се да и таласи

нечујно таласају да не ремете вечни санак хероја

паћеника.  Тихо шапућу ходочасници само се чују

Срби у ромингу што негде затурише поштовање и пристојност.   Увек их је било. Умножавају се много брже од очекиваног. Јао свима ако постану већина.

Оно што сам понео онима који почивају у мокром и о чему сам сањао док сам сликао Србу

слило се у силазак ка малом заливчићукоји је окрајак

џиновске плаве гробнице. Отворио сам флашу српске

шљивовице, сипао три чашице, Марији , Зорици и мени.Зорицу је само Бог послао да нам се придружи и да сними то што ће бити. По нашем обичају     пожелесмо вечни  спокој њиховим душама у плавим висинама а њиховим телима лаку воду у плавим дубинама. Док сам просипао остатак из флаше пожелео сам да се та ракија разлије у најситније

честице и Српским костима милујући их донесе мирис Отаџбине. Земљу са гробова њихових команданата. Мишића, Бојовића, с кућног прага Степе Степановића , наше Милунке и Милутина Бојића сам бацио даље у море да им некако буду ближи. Земљу са ;гробова Алексе иЂерасима, мојих Радовића:      Новака;

Драгомира ,Јакова и сина му Филипа чије душе узеше Бугари као и састругану земљу са старе куће из оних времена сам просуо уз саму обалу. Земља и каменчићи потонуше одмах и на тренутак загуши бистрину Плаве гробнице. Изплива само плева састру-

гана са чатмаре из оног времена.Одједампут се ту појаави векна хлеба.

Надреални призор спајања плеве из давнина и хлеба

који је спустио Ђорђе ( водич из предходне групе) уз

магичну  сићушну игру изломљених таласића који на

својим врховима носише одсјај сунца,јасно ми саопшти да се то њихове гладне душице захваљују .Многима од њих је хлеб био последњи у мислима док им се раздвајаше чисте душе од измрцварених тела.

Многи умираше и с хлебом испод главе , гладни а нису могли да га једу јер су им органи за варење пропали још у Албанији.  Мук.  Речи су сувишне.

Чинило ми се да је време неко друго и да је стало па се затурило као што се и ја затурих у њему не знајући како да нађем сбе.  Изађох некако и уђох у реално .

Ускоро морамо на брод. Попех се у костурницу да се поклоним Србима са именом презименом , селом и

чином који спавају у сувом.Ни  у најтеже замисливој смрти није свима исто. Овде се зна и број сахрањених.

Нико не зна колико њих и ко тамо на дну векује у том плаветнилу  сањајући да га не забораве његови и да га

пробуди Српски петао. Барата се са цифрама од пет до једанаест хиљада. Већина прихвата цифру од осам

хиљада…..Један мртав онда је данас седам мање.

Да су доле Немци знао би се сваки податак…..

Тада је једино Србима успело да спусте цену Српске главе испод цене метка који у осталом није био ни

потребан.

Опет реалност. Улазимо на брод. Опет Срби који ћуте и Срби у ромингу.

Грк креће и усмерава брод ка Крфу  Видо нам је иза леђа и Србија је иза леђа  само тамо далеко. Поветарац бива све јачи како Грк додаје гас. Волео бих да му знам име јер ми је некако непријатно да га зовем само Грк. Брујање снажног мотора и издигнут прамац, између нас и Вида поче да оставља усталасали бели троугао морске пене и Видо стаде у видокруг.

Све одједном надјача наша најтужнија, најболнија и најпоноснија песма ТАМО ДАЛЕКО.

Певају је Руси. Боље од Срба. Војничкије. Можда то и Грк зна чим је одабрао. Песма и сузе. Ућутали и ромингаши. Сви плачу само малим Српчићима није јасно како то и тата плаче. Једни друге разабирају кроз сузне очи.

Прилазимо пристаништу и бришемо сузе.

Брод пристаје. Појављује се бели лептир, који нас је пратио  још од Вида  одлепрша до    осмогодишњег

Јована и одлази до млађе сестрице Јоване полази до

Маце , одлепрша до Зорице поздрави се са мном

и све онако збуњене остави одлетевши на Видо  да

тамо сконча свој једнодневни живот.

Сви схватисмо све погледавши се.

Сви се сместисмо сами у себе.

Нека нова лептир-душа ће сутра отпоздравити неког

Новог потомка који поштује оно што је било и кога

ће поштовати они који иду за њим.

 

Мирослав Радовић

Трнови лаз 21.07.2016.

 

PLAVA GROBNICA

PLAVA GROBNICA

Ovu sliku posvećujem:

Plava Grobnica

Nebeskim dušama Milutina Bojića i srpskih mučenika koje već celo stoleće lutaju univerzumom trazeći večni spokoj i odgovor na razlog zbog čega su morali da probiju sve granice ljudske izdržljivosti koje čovečanstvo poznaje.
Zbog čega se na njihova iznurena pleća sru-čio i poslednji gram: nepravde, gladi, patnje, bola, bolesti, nadljudskih napora i zbog čega da im napaćena tela budu hrana za vaške, na suvom i za morske nemani u njihovoj večnoj kući.
Tamo daleko iza mnogih gora gde tri puta godišnje cveta limun žut prvi put videše more i skrhani, gladni i umorni jedni umiraše dok su drugi čekali smrt.

S R B I J A

 

S R B I J A  je razlog.
Ljubav prema Srbiji ima sve :  njivu, kuću,Verenicu, unuke, dedove, majke, livade, šarova, cvrkut ptica, vernu ljubu, komsiju,rakiju, zakletvu, kćeri, šajkaču, sinove, krsnu slavu, mobu, kolo, frulu, sabor, Vidovdan, miris zore, beli luk, oca, majku, gosta, ognji-šte, šapat, zagrljaj, medju, laž, šumu, pasulj, petrolejku, kralja, vršalicu, gibanicu, osmeh i oči voljene, krevet, dugu noć, uspavanku, petla, pčelu, sunce, zeleno, jesen, toljaga i koc, kolač, psovke, kola i volove, neveru, Hrista, strah, zebnju, drhtaj, kulaša, opanak, brkove na dedu, osmeh na ujaka, narav na onog, šinjel, peceno prase, propustenu priliku, sarane, kuma, zdravicu, dobrodošlicu, ispratnicu, kovača, kosača, vodonošu, svecu, kujundžiju, svadbu, pesmu, artiljeriju, juriš, ikonu, e dalje nece moći, Kalemegdan, rov, Moravu, bajonet, srp, mesečinu, slavuje,fenjer, izvor, prečicu, vojvodu Mišića, ružu rumenu, tamjan, pihtiju, miris bagrema, smrt, prevara, epoleta, gospodje, dame, brkove, devojačko milovanje, jelek bujni, tugu, sreću, pušku, torbiče, vunene čarape, pile pečeno, crni luk, leb, leb, leb,…………

I sve to u samrtnom času kad se razdeliše tela i duše   njihove odnesoše u beskrajna putovanja kroz vreme i daljine.
Vreme korača, daljine rastu a mi , potomci njihovi, ne smemo zaboravu ostaviti igralište.

MIROSLAV RADOVIĆ

www.miroslavradovic.in.rs

Засто сам насликао ову слику?

Засто сам насликао ову слику?

Да сваки Србин од свега што га одсликава буде у раму самопоштовања и поноса. Бити Србин у свим временима је чудна комбинација умећа преживљавања свих неправди и кратког памћења шта се све збило у прошлости.
За све сто нам се данас дешава кључ је у оном што је већ било а данас је кључ у оном што ће тек бити. Кад би сваки Србин умео да раздвоји све оно што је спојено у њему , сигурно више не би био Србин.
И зато питам Србина у себи. Одкуд ти то да лако заборавиш: јефтино потросе-не српске главе, пререзане вратове, нерођену децу, сасечену младост у ратовима који су се могли избеци, вешања мајки сестара и девојака, замки разнонаменских, што крвљу својом плацаш проливање туђе крви, лицемерје које никад нецеш схватити, мржњу оних који виде да си бољи од њих, да му опростиш што је твом прадеди вадио очи као да отвара остриге и да и то заборавиш,то сто правиш братство и јединство са твојим крвником који држи каму иза леђа,то што верујешда не може да ти се деси оно што ти не можешдругом урадити, то што зинеш од чуда шта се збива у судару лажи и невиности, то што сво зло које трпиш мора да буде баш у твојој авлији, то што себе питаш стално зашто?,зашто ти се баш све понавља, зашто многи из твог рода одоше од мајке Србије да свој дом свију негде далеко, да понесу семку Србије и да је умноже с другима а да опет унуци њихови осећају зов Србије,и опет зашто, зашто? Зашто ти никада неце бити јасно зашто оволико разбацаних костију далеко од мајке Србије.
Овом сликом си направио копчу у времену једног века и у простору ода-вде до Крфа и обрнуто али све што смо сви итгубили одкорачало је с временом право у ненадокнадивост мој Мирославе Радовићу.

Srpska Vojnička Groblja

Srpska Vojnička Groblja

 

U tuđini postoji oko 550 vojničkih groblja, u 36 zemalja u kojima počiva oko

100. 000 srpskih vojnika.

Grčka: Zejtinlik oko 8.000. Plava grobnica – Ostrvo Vido, Krf 11.000,

Albanija: oko 240. 000 nasradalih u povlačenju,

Makedonija: najveće kod Bitolja 4.400,

Ćeška: u Olomcu 1.200,  Jandrikovcima 7.200 zarobljenici,

Austrija: 8.000 zarobljenici mahom pomrli od tifusa,

Francuska: groblje Tije 756 vojnika,

Alžir :  326 umrli  u bolnicama,

Tunis:  2.500 umrli  u bolnicama,  zatim Egipat, Maroko, Velika Britanija, Bugarska , Rumunija, Slovačka i dr

Na Vidovdan , 28. juna 2015.godine.

Plava Grobnica – Goran Petrović

ПЛАВА  ГРОБНИЦА

103 цм x 103 цм

уље на платну , комбинована техника

аутор : Мирослав Радовић

Вечити симбол нашег пострадања

– гледајући једну слику –

 

Стојим сам испред једне необичне слике. Великог  формата , репрезентативно опремљена , са јасним националним знамењима. Слика која има главну страну и ону другу , не мање значајну и не мање потресну. Слика која је симбол . Зове се једноставно – „Плава гробница“ .

На главној страни , небо , на коме  више од осам хиљада белих звездица  представљају  душе српских мученика спуштених у модрину Јонског мора , спаја се са морем на  коме се виде две лађе – стара галија и ратни брод из Великог рата , са обрисима острва Вида којег као да придражава рука палог српског несрећника , која вири из воде.

А онда , испод  скоро оштре границе самог мора – Плава гробница. На дну разасути  крстови , кости, лобање , свако тело као да прича своју причу. У центру тог стравичног пејзажа , људски торзо без меса и коже , са главом без косе , на лицу – сузе . На грудима торза – четири медаље , као усмерење за четири стане света . Руке подигнуте у вис – као да вапи и моли. Молитва једног умрлог као ирационални израз патње. На дну , кости, кости , кости . И по нека шкољка.

Реалност слике појачавају детаљи донети са грчке обале : облутак са природним крстом је са Крфа , испод њега је камен са Вида , морска вода из Плаве гробнице, шкољке.  И као што на дну тог светог тла , леже измешани несрећници  из свих делова Србије, и грумени земље који су симболично ту , измешани су  од делића тла из Отаџбине, са гробова : песника Милутина Бојића,  војводе Живојина Мишића , чувене Милунке Савић , , генерала Петра Бојовића ,  земље поред  прага куће војводе Степе Степановића и бршљана са гроба војводе  Радомира Путника , све заједно чинећи на слици узвишену реч   СРБИЈА .

Деценијама држећи у себи идеју за ову слику , њен аутор је у њу уткао свој смисао за симболе и прецизност .  Ту је јасна патња , крик  без гласа и мимике , тела које је као распето на невидљивом крсту . Рембрантовски прецизна  ова  слика  јесте „Анатомија једног бола“ . Бола једне младости , бола за породицом , бола за Отаџбином.  Бол који се лечи Молитвом и Надом.

На другој страни слике , колаж о Великом рату : ауторова родољубива  песма написана бојићевским стилом , запис о српским гробљима  која су ван граница Србије  , хинмична „Тамо далеко“ и огроман Именослов – неколико стотина старих српских имена , мученика који почивају у миру Јонског мора .

Ауторово објашњење за сачињавање Именослова је исказ вековне народне мудрости : име је од кума , а кум је од Бога ! Свако то старо име  враћа нас у то доба страдања, где се често губила линија између живота и смрти .

Између групе имена често су постављене заједно по две шкољке  са крфске обале – да би онај ко данас тражи име свог претка показао своју везу са прошлошћу. Лептири који су  насликани представљају душе умрлих мученика , који лете између тих старих и помало архаичних имена.

Ауторове речи , потресно звуче : „ А Грци, као да су нас од Бога  чекали. Добротом и племенитошћу су нас на вечито задужили , имена тих српских јунака и мученика и данас се тамо не заборављају .“

У знак поштовања и  жалости  за српским мученицима који су сахрањени у дубинама Јонског мора поред острва Вида 1916.године , заставе поред слике су на пола копља .

Слика , са обе њене стране , искрени је израз ауторове душе . Осећања које она буди и подстиче спадају у ред најплеменитијих одраза човековог бића : саосећање са људском патњом и болом у тешком времену, времену  части и поноса .

Важно је на крају  рећи : вољом историје , генерације смо које су биле осуђене на лаж и заблуду. Лоше сакривана , истина  је била помињана стидљиво, као да  су њени писци од ње бежали. Али , народно сећање јаче је од сваке лажи и забране . „ Глас народа – глас Божији “ .

Хтели су да нам украду понос. Нису успели. Победили смо. Ова грандиозна слика је ауторов допринос тој победи.

На  Видовдан , 28. јуна 2015.године.

Горан М. Петровић, адвокат београдски .

__________________________________________________________________________________________________
На Светог Луку , 31.октобра 2015.године , слику је благословио Патријарх  српски господин Иринеј
__________________________________________________________________________________________________

„ Na granici između danas i sutra leži mrtva straža onih koji su večni. Samo sećanje naše može da , kao mali talas , zaleluja njihov mir.
Srbija između dva sveta , onogog svog i onog tuđeg , sa kobnom postojanošću uvek izabere onaj svoj , težak , neizvestan , krivudav , ali svoj.
Mrtva straža Plave grobnice je granica dva sveta. Ostajemo zarobljeni svojom teškom istorijom i stalnom borbom za slobodu duše.
Večita straža mrtvih srpskih vojnika , kojim se i more divi, zalog je našeg postojanja .
Srbija između dva Vida – sveca i ostrva .
Srbija u duši.

Amin. „
Goran Petrović , 22.06.2015.godine , svom drugu Mirčetu , za prelepu sliku „Plava grobnica“ .

U čast plemenite i napaćene duše MILUTINA BOJIĆA

U čast plemenite i napaćene duše

 MILUTINA BOJIĆA

 

Zastaju i danas galije mnoge,

zatrube u počast…

Srbi bez pompe, suznih očiju,

u more vence bacaju.

Samo tišinu i muk tražim,

dok tuđe more srpske kosti razvejava.

Budućnost vaša potopljena

za večnost, poziva nas

i pokoljenja vaša posle stoleća celog,

da raport podnesemo sebi.

Da seme sačuvamo vaše.

Ali se za čast i obraz mnogi danas plaše.

Zgrčeno grlo i pošta tužna,

što umorni se tu stekoste

 i odoste preko silnih gora,

stazom koju su Vam bogovi prorekli.

Preko teških muških suza, putem vaskrsenja.

Živi Srbi, retko kada posegoše

za zemljama i morima tuđim!

Zašto te iste, nezasitost svoju

srpskim kostima hrane?

Nemo se rastadoste od napaćenih duša vaših,

koje i dalje lutaju nebeskim svodom.

Znajući bolno, da su tela vaša razbacana i

oglodana, zauvek zagrljena morskom vodom.

Vama je vaša sudbina dala da budete jači i od šrapnela.

Od bajoneta i bombi, od svakog metka, zime, leda.

Od svega što po zemlji hoda.

Zar da na kraju posle svih patnji i muka,

da vam večna kuća bude duboka voda…

I sad posle stoleća celog,

tu na dnu mora, između Kulara i Divara,

osam hiljada srpskih mučenika, večni sanak i dalje sniva.

Umorne kosti odmara…

Zastanite i u počast zatrubite galije carske,

tišinu i muk tražim,

neka  samo ubrzano srpsko srce kuca,

i neka  žive srpske oči suze liju,

dok venci tonu i sinje more srpske kosti razvejava…

Sa divljenjem i poštovanjem

Miroslav Radović

Recenzija

Recenzija

Откад знам за себе желео сам да сликам.Оно што сам мислио и желео увек ми је било лакше да изразим са четкицом и платном.
Нисам увек наилазио на разумевање околине.
Живот нам ретко пружи прилику да упознамо комлетне и остварене људе
Оног тренутка кад сам видео чика Мирчетове слике ,које су ме фасцинирале и оставиле изузетно снажан утисак на мене пожелео сам да и ја насликам  реку која пенуша ,дрво, камен.
Скупио сам храброст и окренуо број телефона.
Од тог тренутка моји снови постају стварност.
Ја сам имао срећу да упознам једног великог човека који ми је несебично пружио искуство и знање деценијског рада да њиме управљам.
Научио ме је да је уметност начин изражавања,да није одрицање и жртва,сликарство доноси осмех и радост тамо где данашњица оставља самоћу и страх.
Пријатељство се не бира оно се једноставно деси.
Дружење са уметношћу и чика Мирчетом изменило је мој поглед на свет.
Сада сам спреман да видим сву лепоту и смисао онога што ме окружује.
Неки људи нас понижавају својом добротом.
Одвикли смо се од доброте.,па нам је тешко да разумемо зашто нам неко нешто чини ако не тражи никакву противуслугу.
Будимо захвални људима који нас чине срећним.
Срећним док гледамо своје слике које су одједном оживеле а боје на њима постале топлије.
Неизмерно сам захвалан судбини што ми је омогућила пријатељство са чика Мирчетом,који разуме моју прошлост и верује у моју будућност.
Част и привилегија је имати пријатеља као што је чика Мирче.
Ваш пријатељ и ученик

Recenzija – Nenad Janicijevic

Recenzija – Nenad Janicijević

 

Kad je pre otprilike 20 godina, jednog poslepodneva Mirče, u pratnji zajednickog poznanika, ušao prvi put u moju radnju, onako nasmejan, korpulentan, glasan i otvoren, odmah sam pomislio kako naša saradnja neće biti samo poslovna.
Mirče je čovek koji uliva poverenje i pobudjuje simpatije na prvi pogled.

Predhodnica Mirčetova su bile njegove slike. One su me prve upoznale s njim i to godinama pre našeg susreta.Mirnog kolorita, realistične,sa motivima vodenica, kapija, prepoznatljivih pejzaža,skrenule su mi pažnju i želeo sam da ih imam u svojoj galeriji.

Kao sto su njegove slike ostavile utisak na mene tako je i on sam bio prijatno iznenađenje. Dobar i zanimljiv sagovornik, čovek prijatnog karaktera postao mi je prijatelj od prvog trenutka. Vreme je produbljivalo nase druženje, podelili smo puno zajedničkih trenutaka,priče, smena i doživljaja.Postali smo kućni prijatelji. Ovaj duhovni Srbin je i posetilac svihsvetih gora i zadovoljstvo mi je bilo da saradjujem s njim u zajednickoj izradi davanja posebnog znacaja neuobičajenim suvenirima koje je doneo sa tih putovanja. Video sam da.Hilandarski ugarak, kamenčići iz Jerusalima i sa Mojsijeve gore kao i običan štap mogu da budu neprocenjivo vredni ako im Miroslav Radovic ,svojom nekom unutrašnjom moći ulije takav  značaj i strahopoštovanje.

Moram i da spomenem da je on valiki gurman i poznavalac rakije i vina.

O Mirčetu čovek može da piše puno a da ga ne dočara potpuno.

Mirčeta treba poznavati.

Nenad Janićijević Neša ART ZONA

Vodenice

Vodenice inspirativna magičnost ovog prostora, koji je kao takav nepresušni motiv narodnih verovanja, legendi, pripovedanja.

Vodenice, verovatno zahvaljujuci i takvom tretmanu, u svesti i podsvesti srpskog naroda obitavaju kao jedan od snažnih simbola za ono sto na jednoj strani daje život – jer im je zadatak da ukrote nepovredivu snagu vode i žito samelju i pretvore ga u hranu – ali ga na drugoj ugrožava i čak oduzima – za šta su zadužene tajanstvene, mračne, zle sile – vampiri, vodenjaci, rusalke, pa i sami djavoli. Vodenica je, tako, vremenom stekla status demonološkog izuma i arhetipa tajnovitog, misterioznog, jezovitog sveta, oko kojeg je bogata narodna masta dalje stvarala priče i mitove.

381870
Users Today : 21
This Month : 518
This Year : 7702
Total Users : 31870
Views Today : 42
Total views : 95448